Ne­ka­da se u gra­du na Li­mu Me­đu­na­rod­ni pra­znik ra­da, 1. maj, sla­vio na ve­li­čan­stven na­čin. Na pod­ruč­ju op­šti­ne ra­di­lo je de­se­tak uspje­šnih fa­bri­ka, od ko­jih naj­vi­še u ne­ka­da zva­noj ,,In­du­strij­skoj zo­ni” u na­se­lju Ne­da­ku­si. U tim fa­bri­ka­ma ra­di­lo je pre­ko 1.000 rad­ni­ka. Da­nas od sve­ga to­ga ne­ma sko­ro ni­šta. Ni pra­zni­ka, ni fa­bri­ka ali ni rad­ni­ka.
Sin­di­ka­lac Bog­dan Kr­go­vić pro­šao je sve fa­ze „raz­vo­ja” Bi­je­log Po­lja. Od sja­ja i blje­šta­vi­la, od­no­sno od vre­me­na kad se ra­di­lo i za­ra­đi­va­lo i, ka­ko ka­že na hi­lja­de po­ro­di­ca li­je­po ži­vje­lo, do sa­da­šnje bi­je­de i te­škog sta­nja. Kr­go­vić je ne­ka­da bio pro­iz­vod­ni rad­nik u voj­noj fa­bri­ci ,,Pr­va Pe­to­ljet­ka” a ka­sni­je po­sao pred­sjed­nik Op­štin­skog sin­di­kla­nog po­vje­re­ni­ka. Da­nas je, ka­že, i on je u te­škom sta­nju jer je na sa­mo ko­rak od od­la­ska u za­slu­že­nu pen­zi­ju ostao bez rad­nog mje­sta.
Kr­go­vić oci­je­nju­je da je ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj rad­ni­ka na sje­ve­ru dr­ža­ve i pod­ruč­ju bje­lo­polj­ske op­šti­ne po­to­u­no ugro­žen. Is­ti­če da je ve­li­ki broj rad­ni­ka i gra­đa­na na ivi­ci život­ne eg­zi­sten­ci­je i da­je u zo­ni si­ro­ma­štva oko 60 od­sto Bje­lo­po­lja­ca, te da je po­sled­nja šan­sa da se ne­što pr­edu­zme i za­u­sta­vi pro­pa­da­nje sje­ve­ra.
-Pri­va­ti­za­ci­ja je na sje­ve­ru dr­ža­ve, osim iz­u­ze­ta­ka, ostva­ri­la kraj­nje ne­ga­tiv­ne efek­te, te je zbog to­ga ve­li­ki broj rad­ni­ka ostao bez po­sla i rad­nu ka­ri­je­ru za­vr­šio na Bi­rou ra­da. Ap­surd­no je da se rad­ni­ci na sje­ve­ru za­do­vo­lja­va­ju sa 1.926 eura ot­prem­ni­ne, a u cen­tral­nom i ju­žnom di­je­lu dr­ža­ve ot­prem­ni­ne su is­pla­ći­va­ne i po 30.000 evra. Za­to je ne­za­do­volj­stvo rad­ni­ka, kon­kret­no iz Bi­je­log Po­lja, ap­so­lut­no oprav­da­no i pra­va je sre­ća što pri­hva­ta­ju to svo­je te­ško sta­nje i ne­prav­de ko­je su im na­ni­je­te na bez­bo­lan i mi­ran na­čin - ka­že Kr­go­vić.On kon­sta­tu­je da je ne­ka­da Pr­vi maj bio dan ve­li­kog sla­vlja rad­nič­ke kla­se, a da­nas ima sa­mo sim­bo­lič­no zna­če­nje.
-Sko­ro da vi­še ni­ko ne pro­sla­vlja Pra­znik ra­da. Isti­na to je ne­rad­ni dan za za­po­sle­ne u dr­žav­noj ad­mi­ni­stra­ci­ji, a na dru­goj stra­ni za biv­še pro­iz­vod­ne rad­ni­ke taj dan je sa­mo za tu­gu i ža­lost jer su prak­tič­no do­ve­de­ni do pro­sjač­kog šta­pa.
Sto­ga je kraj­nje vri­je­me da dr­ža­va i nad­le­žne in­sti­tu­ci­je do­pri­ne­su da se ko­nač­no kre­ne sa re­al­nom pro­iz­vod­njom i da rad­ni­ci od svog ra­da obez­bje­đu­ju za­ra­de za nor­ma­lan ži­vot i da on­da mo­gu da se, kao ne­ka­da, ra­du­ju pr­vo­maj­skim pra­zni­ci­ma. Ova­ko, te­ško da ne­ko i po­mi­šlja da sla­vi. Za­to ape­lu­je­mo na one koj tre­ba i mo­gu da re­a­gu­ju ura­de ne­što da se po­mog­ne obes­pra­vlje­nim rad­ni­ci­ma- po­ru­ču­je Kr­go­vić.
I Ra­sim Če­le­bić, ne­ka­da rad­nik fa­bri­ke di­za­li­ca Ima­ko, ka­že da se ne­kad sa ne­str­plje­njem če­ka­lo 1. maj.
- Bi­la je to pri­li­ka da se od­mo­ri­mo od na­po­r­nog ra­da i da bu­de­mo ne­ko­li­ko da­na sa svo­jim po­ro­di­ca­ma uz pu­nu tr­pe­zu. Da­nas je to sa­svim su­prot­na pri­ča.
Ka­kva je to sli­ka bi­la. Na de­se­ti­ne pu­nih auto­bu­sa sa rad­ni­ci­ma ra­nim ju­trom su kre­ta­li sa sta­re Auto­bu­ske sta­ni­ce pre­ma svo­jim fir­ma­ma u Ne­da­ku­si­ma. I ra­di­lo se slo­žno. Pri­ma­le se re­dov­no pla­te, rad­ni­ci ima­li raz­ne pri­na­dle­žno­sti. I ni­šta ni­je bi­lo te­ško. Ra­di­lo se sa pje­smom -ka­že Če­le­bić, do­da­ju­ći da je da­nas te­ško vi­dje­ti šta se sve de­si­lo od ne­ka­da up­sje­šnih fa­bri­ka, po­red ko­jih si­lom pri­li­ka pro­la­zi če­sto.
-Ži­vim tu u kom­ši­lu­ku. Ka­da idem do gra­da sa tu­gom i sje­tom po­gle­du­jem šta se de­si­lo sa na­šom rad­nič­kom imo­vi­nom. Ne ­mo­gu da vje­ru­jem. Ni­šta ne ra­di. Ne­ka­da rad­nič­ke ha­le da­nas su po­sta­le ru­i­na ili su pre­tvo­re­no u tr­žne cen­tre. Ne­ma ču­ve­ne Pr­ve Pe­to­ljet­ke. Sru­še­na i pro­stor pre­tvo­ren u Si­ti cen­tar ko­ji ni­ka­da ni­je pro­ra­dio. Ima­ko je pre­tvo­ren u ve­li­ki Tr­žni cen­tar, a Vun­ko, ne­ka­da tek­stil­ni gi­gant, sa­mo što se ni­je uru­šio. Ni­šta bo­lja si­ta­ci­ja ni­je ni u ne­ka­da­šnjoj fa­bri­ci obu­će „Mla­dost”. Tu­žno je ti zgra­du po­gle­da­ti. I ta­ko re­dom, mu­ka do mu­ke. Ali ko­ga je vi­še bri­ga za to - sa sje­tom pri­ča Če­le­bić.
M.N.


Si­tu­a­ci­ja te­ška, opo­mi­nje i upo­zo­ra­va

U AD Vun­ko je te­ška si­tu­a­ci­ja. Ni na­kon vi­še od 20 ne­u­spje­lih li­ci­ta­ci­ja i pa­da ci­je­ne vri­jed­no­sti imo­vi­ne ovog pre­de­ze­ća na dva i po mi­li­o­na eura ni­je do­šlo do pro­da­je imo­vi­ne i is­pla­te rad­nič­kih po­tr­aži­va­nja . Fa­bri­ka be­ton­skih ele­me­na­ta „Za­ton” oti­šla je pod ste­čaj još 2008. go­di­ne i sa po­čet­ne ci­je­ne od pre­ko tri mi­lo­na eura, bez­u­spje­šno se go­di­na­ma pro­da­je za ma­nje od po­la mi­li­o­na eura...
Tu su i za­o­sta­la po­tra­ži­va­nja rad­ni­ka Pr­ve Pe­to­ljet­ke ali i biv­ši ,,gra­đe­vi­na­ri” iz Rad­ni­ka, ko­ji iz­u­zev ni­skih ot­prem­ni­na, iako ni to svi, ni­kad ni­je­su do­bi­li ni­šta od dr­ža­ve. A pr­vi su, kao za­mor­če Vla­de Cr­ne Go­re 1992. go­di­ne oti­šli pod ste­čaj. Slu­čaj fa­bri­ke mi­ne­ral­ne vo­de Bje­la­si­ca ra­da, ko­ja ne ra­di du­go vre­me­na, opo­mi­nje i upo­zo­ra­va.